Novosti iz Krojačeve škole i sveta eLearninga

Dr Snežana Tovilović Autor teksta

Smirenog uma u akciju, dr Snežana Tovilović

STUDENTI, SNAGA, sila i strah od promena:

SMIRENOG UMA U AKCIJU

Snežana Tovilović, profesor psihologije
31.01.2025.

PRVE REAKCIJE. ŠTA SE DOGODILO I KAKO SMO TO DOŽIVELI?

Moja prva reakcija na studentske proteste bila je zbunjenost, priznajem. A dvadeset godina predajem studentima i to psihologiju. Pitala sam se: kako sve ovo ODJEDNOM? Nije mi bilo lako da shvatim šta se dešava: srušena novosadska nadrstrešnica je, posledično, kao poslednja kap u čaši srušila poslednje ćutanje i trpljenje. Iako sam više puta u životu bila suočena i sa kolektivnim i ličnim gubicima, iako mi je poziv da radim sa ljudima koji su doživeli teške periode ili tragedije u životu, ne sećam se ovako naglog šoka zajednice i potpunog gubitka tla pod nogama. A taman se uhvatio tanak, tanak sloj na ožiljku posle teške kolektivne rane. Mislim na „Ribnikar“. Ponovo i odjednom muk. Stali su vozovi. Nije lako ni doživeti ni opisati tu kolektivnu mešavinu osećanja od bola, neverice, saosećanja, krajnje ranjivosti, straha i, vrlo brzo potom gorčine, besa... Sve do spoznaje da stvari više nikad neće biti iste.

Psihološki gledano, četiri najstarije, evolucione, primarne ljudske emocije: STRAH, TUGU, BES, I GAĐENJE u formi zgražavanja proživeli smo u punoj snazi u neverovatno kratkom isečku vremena. I svako od nas ima svoju reakciju na ovaj „Molotovljev koktel“ od emocija. Sve nas pokreću, ali i treba znati s njima.

SVI smo u isti mah bili suočeni sa nečim što je često preduslov promene, a to je TIŠINA KOJA GOVORI. Velike su te tišine koje govore. Ove novosadske, petkom oko podneva su najduže i najrečitije koje sam ikad čula.

Ono što vidim i čujem SADA su velika snaga i veliki strah. Život nam se odvija u ogromnim amplitudama: od počasne tišine petkom do zaglušujuće buke. Od studentske SNAGE i potpune rešenosti na borbu za odgovore do ispunjenja svih zahteva do smešane uznemirenosti kroz pitanja koja paralelno čujem. Čujem brige i strahove zajednice: Od čega ću živeti ako ostanem bez posla? Šta će moje dete naučiti ako nema škole? Da li da šaljem decu u školu ili ne? Ko će nas lečiti i braniti ako lekari i advokati štrajkuju? Kako/kada ću položiti ispite? Kako ćemo nadoknaditi propušteno? Kada će „OVO“ da se završi? KAKO će se „ovo“ završiti? Ima i ovih strahova: od „hoće li naša borba išta vredeti“ do „Kada će stvari opet biti „normalne“? Ako to postoji.

Pa da odgovorim „za prvu ruku“: Ljudi, ovo je ozbiljan RESTART! VEĆ polažete i VEĆ polažemo ispite, već se odvija ŠKOLA, svako od nas će stići tamo gde TREBA da stignemo. Možda to nije tamo gde je NEKO planirao SADA, ali SADA je vreme promena i nije doba komfora i rutina. Ne možemo više da se vozimo na ličnom i kolektivnom automatskom pilotu. To je cena promena. Jednostavno, otvorila se kutija i ne možemo sad da se pravimo da nismo ugledali Pajaca! I ne možemo, nemoguće  je pincetom odvojiti šta će sve iz kutije, podruma, kanalizacije (kako god hoćete) da izadje. Može se biti i po strani, ko smatra i mora tako.

Nije lako ali je jako važno ostati smirenog uma a od akcije pred takvim prizorom. A upravo to nam je sada, po mom mišljenju, neophodno.

ODGOVORITE SEBI, PITAJTE SMIRENO DRUGE

Zato, radi smirenog uma i akcije, ZATO bih vam sada, a u duhu svoje profesije psihologa, predložila nešto: odgovorite najpre sami sebi na ova tri pitanja. Možete a ne morate. I ja ću vam se pridružiti u odgovorima uzbrzo. A tek onda, kada odgovorite sebi, postavite ova tri pitanja i drugima oko vas. Slobodno ali smireno.

1. Da li je meni u mom okruženju, zajednici, zemlji dobro SADA? (Namerno kažem zemlji, uzemljenja radi) Dakle, kako ste, stvarno?

2. Da li je moje okruženje, zajednica, zemlja dobro SADA? Da li i kako ljudi oko mene žive? Da li žive ili životare, preživljavaju? Imaju li doživljaj smisla?

3. Na kraju, zapitajte se: Šta JA LIČNO želim sebi i svima oko mene SADA i šta MOGU I HOĆU da preduzmem da se to desi? Namerno dva pitanja u jednom, jer je neodvojivo. Jasna namera i akcija.

Zašto ponavljam ovo SADA kao refren? Jednostavno je. Zato što je budućnost VEĆ PRISUTNA u akcijama koje SADA preduzimamo. I ako istupamo i ako ništa ne činimo, sve ima posledice. Nije budućnost neka „ŠTABUDEBIĆE“ stvar. Sutra će biti ono što činimo DANAS! Ako posejem pšenicu neće nići kukuruz ili Pajac. Ako ne činim ništa, onda ću zobati ono što mi se da. Kao kokoš.

Zašto da se ovo pitate/pitamo? Zato što je, po svemu sudeći vreme. ZATO što su Studenti tako počeli!

Ko su ti STUDENTI? To su mladi ljudi koji su došli na fakultete, na IZVORE ZNANJA i napravili totalni OBRT.  Sada su oni NAŠ KOLEKTIVNI IZVOR SPOZNAJE. Imamo sada priliku da se OGLEDAMO, POGLEDAMO, ili da propustimo ovu kolektivnu epizodu i VEOMA VAŽNU PRILIKU za preobražaj.

Postavila sam pitanja, ali počeću sa odgovorima od sebe:

Prvo. Meni je dobro u većini od mojih okruženja, a to nisu jako veliki krugovi, ne onoliko široki koliko bih volela da jesu.

Drugo. Moje veliko okruženje, zajednica, ZEMLJA nije dobro, jer ja nemam doživljaj opšteg života. Opšte dobro se, tako smatram, VIDI po ljudima. To sam shvatila kada mi se konačno ukazala prilika da putujem van zemlje. Možda je i vama poznat onaj osećaj: vidi ove Dance, Špance na ulicama, jesu li normalni, na čemu su kad imaju tako BEZBRIŽAN OSMEH?! Blagostanje za sve je kada bez izuzetka hoćemo da sačuvamo SVE: od takvog, bezbrižnog kolektivnog osmeha koji smo mi izgubili, do naše zemlje, bukvalno zemlje, vode, ljudi. Blagostanje je kad imamo i vremena i novaca i strpljenja za našu decu, kad poštujemo one koje ih čuvaju, podučavaju i leče kao malo vode na dlanu. Kad verujemo jedni drugima. Na reč, na obraz, u kantar, kako god.

Da li će ova promena koju SADA živimo biti začetak maratona transformacija ili jalova borba sa vetrenjačama zavisi od SVAKOG OD NAS. Proces promene psihološki je takav da svako od nas mora da stane, zastane, zamisli se i URADI ONO ŠTO NAJBOLJE UME I MOŽE U OVOM TRENUTKU. I svakom sledećem. Zato sam vas zamolila da se zapitamo. Svi. Solidarno.

Već danas, kad odgovorite sebi (TO je odgovornost, odgovoriti na važna pitanja), pitajte isto ljude oko sebe. Zamolite ljude oko sebe da odgovore na ova tri pitanja, ali ih nemojte prisiljavati. Podsećam, iz one pomenute kutije izlazi svašta: i snage i strahovi. Ovih dana, vidim, čujem, sve je nekako zategnuto. Nije  mali broj incidenata čak i unutar porodica, kolektiva, među prijateljima, generacijama i unutar njih.  Od „gde si ti, nema te u protestima?“, do „šta ti tražiš u tim protestima?!“. Amplitude su velike. Videli ste možda: jedan stariji čovek je pretio studentima nožem. Možda niste videli: drugi stariji čovek je platio na kasi prepunu korpu namirnica koje su kupovali studenti. Postoje amplitude i razlike.

PRIHVATITE RAZLIKE U MIŠLJENJU I SPREMNOSTI

Važno je i ovo. Pokušajte da prihvatite, iako niste saglasni, da postoje ljudi koji ne mogu iz bilo kojih razloga da se identifikuju sa Novim vremenom, sa Novim SADA, sa ovim rekla bih „glasnim krikom ZAJEDNICE“. Mi ne poznajemo sve razloge i sve strahove tih ljudi. Na ovom podneblju, dobro znamo, dugo i uporno je sejan strah da bi se ubrala pokornost. O tome sam javno govorila pre više od 10 godina. Ne menja se to lako. Nije svako spreman i neće biti svako spreman u isto vreme.

S druge strane, za one koji ovo ne prihvataju ili ne shvataju („o čemu ova žena priča?!“), imam samo odgovor: razlikujemo se. I to je tako. Ali ako ste protiv Studenata, protesta ili protiv promena samo iz želje da sačuvate svoju pravu ili lažnu sigurnost, svoje malo dvorište ili velike kule, molim vas, sklonite se sa puta. Ovo je vreme promena. Takav je sada vozni red. Ne zalećite se uvredama, inspekcijama, kolima, srednjim prstom. To nije snaga, to je obična sila. I kad smo kod lepog vaspitanja, molim vas, pa pogledajte samo razliku izmedju otvorene šake i pokazivanja srednjeg prsta!

OD 70-TIH DO SADA

Biću veoma lična sada jer želim da ilustrujem i podsetim mnoge ljude iz svoje generacije na neka od važnih zajedničkih iskustava. Naših kolektivnih iskustava.

Mi (mislim na svoju generaciju iz „70 i neke“) bolje poznajemo trpnju od naše dece. Možda bi i naši roditelji isto rekli za nas. Ali mi nismo svoju decu učili trpnji već istrajnosti, slobodi da nešto HOĆE.

Kakva su naša iskustva? Moj prvi volonterski posao u struci je bio rad sa izbeglim licima. Moju prvu platu psihologa je pojela inflacija. Završila je kao polupečeno pile, bukvalno, jer je u pola posla nestalo struje. Mi nismo mogli da putujemo dok smo bili studenti jer smo bili zarobljeni u sopstvenoj zemlji. Naši tadašnji momci su se sakrivali od vojne mobilizacije. Moje najbolje drugarice i ja smo rodile ukupno petoro dece 99e i podizale ih u godini bombardovanja. Napredovali smo sporo, mučile su nas psihološki te nekako izgubljene godine, dupli poslovi. Ali nismo odustali.

Studenti koje sam podučavala znaju čemu sam ih podučavala: javite se slobodno, kažite slobodno, zauzmite se, sutra ćete izaći iz klupe, trebaće vam! PA EVO, IZAŠLI SU. Sada oni meni (nama) drže lekcije. Sasvim prirodno. Eto, baš u novije vreme, kad me ljudi i prijatelji pitaju kakvi su ti studenti, kažem - sve bolji, misleći na otvorenost, mobilnost, akciju. Kažem, istina, osim toga: ma smeta mi što ih nekad mrzi da dignu ruku na predavanju i nekad mi izgleda da mnogo više misle na bodove i ocene nego na znanje. Ne propuštam njihove apsolventske večeri iako mi nije jasno čemu ljudi takva muzika, pa mogu oni i bolje. E pa, izvinite studenti za prethodno navedeno: vidim da ste podigli ruku i da ste se pokazali tamo gde treba i tačno kako treba. U stvarnom životu.

POZIV NA SMIREN UM I AKCIJU

I da završim.

Otvoreno kažem (kao odgovor na ono treće pitanje „Šta hoću i nameravam da preduzmem za dobrobit svoje zajednice?“):  HOĆU, celim bićem hoću Oporavak i Napredak ovoj našoj ZEMLJI i ljudima. NAŠ zajednički, KOLEKTIVNI OPORAVAK, ZDRAVLJE, hrabrost, poštenje, poverenje, plemenitost. Takvu budućnost. Takvu zajednicu. Bez primitivizma, podcenjivanja naših očiju, ušiju, umova, bez ucena, bez lažnih sloboda.

Pa pogledajte samo transparente građana i studenata! OVAJ NAROD je ŽIV I PUN DUHA! I duboko oseća. I brine. Priznajem, mene je transparent „Ne brini, mama ti čuva leđa“ potpuno „izuo“.

Moje reči podrške za sve koji su „u prvim borbenim redovima“. Tu ne mislim samo na studente, već i na učiteljice, nastavnike, profesore, roditelje, sve ljude koji su sada na putu promene: ako i osetite strah, i strepnju, prirodno je. Ne menja se svaki dan ovako VIDNO zajednička budućnost. Bojimo se? Ljudi smo, spotaknemo se o neizvesnost, sumnje, o „Šta ako? Kako ćemo?“ Ali evo šta je IZVESNO.

Kako god da se „OVO“ ili „ONO“ završi, nazad nema. Nakon ovog ISKUSTVA zajedništva, nakon ove kolektivnosti, nikad više neće biti isto. Promena je neminovna. A hoće li ovo biti samo uspomena na dane bunta ili korenita, zdrava promena zajednice, to zavisi od svakog od nas. To je maratonska akcija koja nas tek čeka. I jako nam želim da u njoj istrajemo! Smirenog uma i snažne volje.

Kad prestane bes, ne brinite može da nas pokreće čista ljubav, smisao i zajedništvo, i dalje.

Na kraju želim da se najdublje ZAHVALIM STUDENTIMA. Hvala vam na ovoj lekciji...

NISTE VI SAMI. Samo se osvrnite oko sebe, dovoljno je. Čuvamo vam leđa.

A od profesorke: Bravo, čista desetka!

Snimljeni materijal SMIRENOG UMA U AKCIJU se ne sme montirati i objavljivati bez uvida i dozvole autora. Materijal je intelektualno vlasništvo autora (Snežana Tovilović). Bilo koja zloupotreba i neovlašćena upotreba ovog materijala smatra se povredom intelektualne svojine autora. Autor preuzima punu, ličnu odgovornost za sadržaj pisanog materijala. Autor ne traži i nije primio nikakve novčane nadoknade za autorski sadržaj. Materijal je snimljen u saradnji sa Inspirom/Krojačevom školom i na tome im se od srca zahvaljujem.